U BYPASS-u sam od samog pocetka, vise od 4 pune godine. Svi mi zivimo u Kanadi u ovom “opustenom” ritmu, i tesko je i objasniti koje zadovoljstvo i opustanje osecam kada se zatvorimo u studio za probe i prangijamo 3 puna sata. Kuci se vratim kao kaludjer sa Tibeta, ne dodirujuci zemlju.

 Inace zivim pravi “rokerski zivot”: ozenjen sam, imam dva sina od 12.5 i 14 godina, radim u banci od 9 do 5, vodim klince po treninzima, casovima muzike, sisam travu, cistim sneg, sam menjam ulje na kolima, …Kao sto vidite, vrlo slicno zivotu Kita Ricardsa, Ozi Ozborna i ostalih kolega iz struke.

 Stariji sin Danilo vec svira elektricnu gitaru, ide u neku “school of rock” i potpuno je odlepio za rok muzikom. I meni je cudno kad ga vidim da vezba nesto od Erik Bardona... Mladji sin Pavle je poceo da udara bubnjeve u istoj skoli, i onog trenutka kad smo mu kupili bubnjeve, prestao je sa sviranjem. Eto, sad imam bubnjeve u kuci i ko ne zna kakvo je to “blagostanje” za ostale ukucane, tesko mi je da docaram taj utisak. Obzirom da u kuci imam svu potrebnu opremu za vezbanje benda, BYPASS se s vremena na vreme okupi i kod mene u kuci, i onda maltretiramo okolni komsiluk.

 Moja supruga Natasa je puna razumevanja za ovakvu interesantnu familiju i ostaje joj jedino da se prikljuci opstem trendu. Naravno, za ovakav jedan hobi je potrebna uzasna podrska od nasih lepsih polovina i jasno nam je da im nije lako sa nama.

 Kao i svim ostalim drugarima iz benda, muzika mi je stalno u usima. Ima tu svega, od Bobana Markovica do Vintona Marselisa, od Kubanaca do Dzordza Torguda, od „Silueta“ do „Partibrejkersa“... Jedini uslov je da sve mora da bude glasno. Kao omladinac sam svirao gde god je bilo prilike: na ekskurzijama, na zurkama, po bendovima, na ulici, na gitarijadama, na beogradskim splavovima, u vojnickom orkestru...

 A da, u BYPASS bendu sam zaduzen za bas gitaru i povremene izlete u solo pevanje, obicno u pesmama koje niko drugi nece da peva. A ja volim strasno da pevam!  Isto kao i Dzimi Barka u kultnom filmu Zike Pavlovica „Kad budem mrtav i beo“. BYPASS mi je ukazao poverenje da i na proslom filmskom koncertu otpevam jednu pesmu koja je dosta atipicna za nas repertoar, a ja tom  izazovu nisam mogao da odolim.

I ja sam, zajedno sa Djekom, u Bypass-u od samog pocetka. Sve je pocelo gotovo slucajno, od sviranja nas nekolicine na nekoliko zurki, a onda odjednom postalo ozbiljnije i zabavnije. Moram priznati da mi pre dolaska u Kanadu nije ni na kraj pameti bilo da cu jednog dana u svojim "poznim" godinama svirati u grupi i drzati koncerte. U grupi sam zaduzen za klavijature, a na (filmskom) koncertu 13. maja prosle godine sam se  po prvi put usudio i da se u nekoliko pesama oprobam i na gitari. 

U Torontu sam vec 13 godina i cini mi se da predstavljam tipicnog emigranta novije generacije - elektroinzenjer po struci koji ovde od 9 do 5 radi softver u jednoj od velikih banaka. Ozenjen sam suprugom Natasom i imamo sina Filipa od 5 godina sa kojim provodim najveci deo slobodnog vremena.

Filip je vec bio na dve tatine svirke i, mada ga je glasna muzika pomalo uplasila, posle trazio da mu pustam video i audio snimke sa nasih koncerata.

Kada ja pokusam ponekad nesto da mu otpevam, obicno mi lepo kaze "Tata, nemoj ti da pevas, peva samo Jovana". Zato sam prihvatio kritiku i ne usudjujem se da pevam cak ni pratece vokale u grupi. Inace, pored decijih pesmica, omiljene Filipove pesme su "Amsterdam" i "Avionu slomicu ti krila" od Riblje corbe. Da li je to znak da ce krenuti tatinim stopama, videcemo. 

U slobodno vreme pored odlazaka na probe, vec vise od 10 godina zajedno sa Natasom i jos nekoliko prijatelja sam redovni pretplatnik koncerata klasicne muzike, sto nam svima jako prija kao predah od svakodnevnog ubitacnog kanadskog tempa zivota. U svakom slucaju muzika cini veliki deo mog zivota i imam utisak da mi se u glavi non-stop nesto "vrti", bilo da je to rok, dzez, etno, "world" ili klasicna muzika. Mastam o danu kada cu imati dovoljno slobodnog vremena (u penziji mozda?) da u nekom svom zamisljenom kucnom studiju provodim vreme snimajuci muziku koja mi svira u glavi i koju verovatno niko osim mene ne bi zeleo da cuje.

Pored gore spomenutog gospodina basiste, cinim okosnicu ritam sekcije Bypassa, skoro od samog pocetka, ranog proleca 2003 godine. 

Verovatno sam jedan od "najzaludjenijih" clanova benda sa korenima u neprevazidjenim sedamdesetim I osamdesetim, na vibrantnoj beogradskoj rok sceni, a i jedini koji je ostavio muzickog traga na orkruglom parcetu plastike zvanom LP ploca jos daleke 1982.

Secam se dana kada sam transportovao bubnjeve na svirke po selima ispod Avale,  autobusima GSP-a I molio "majstora" da malo saceka na stanici dok utovarimo/istovarimo svu tu skalameriju !  Od tada datira i moja zelja za nekim "laksim i manjim" instrumentom pa, za one koji ne znaju,  pomalo "pikam" i bas. 

U Kanadi sam vec 17 godina I prvo parce namestaja koji smo kupili bila je stereo Hi-Fi linija!   Bubnjevi su najznacajniji dekorativini element  mog bejsmenta a sviram ih skoro svako vece, za svoju dusu, uz CD-jeve,  na opstu "radost" ukucana I komsija, sto za posledicu ima moj produbljeni dusevni mir ali i pad cena kuca u neposrednoj okolini.

Repertoar mi je daleko od BYPASS-ovog, u glavnom u sverama heavy-metala I hard/jazz rocka.

 Ozenjen sam neverovatno tolerantnom suprugom Gordanom, a naslednik koji uskoro puni 13 godina, vec pokazuje skolonsti ka tatinom  instrumentu i muzickom ukusu, sto cesto dovodi gore spomenutu (bracnu) drugaricu do ocajanja…..

 Ja naravno, ne lupam sve svoje vreme: vecinu ga, zapravo, provodim gledajuci u nule i jedinice, "kuke I motike" koje pomazu da berze, banke i brokerske kuce lakse i brze  peljese posteni svet….

 U ostatku slobodnog vremena, posle zavrsenih nabavki, placanja racuna i poljoprivrednih radova u basti,  sklapam makete tenkova i tamanim zivotinjsko carstvo I cokoladne banane…. ( cak i u pauzi izmedju pesama na zivim koncertima ! )